70 <i class='fas fa-forward'></i> – <i>70 година Музеја примењене уметности у Београду</i>

70 70 година Музеја примењене уметности у Београду

12. новембар 2020. - 31. јануар 2021.

Током трајања изложбе 70 – 70 година Музеја примењене уметности у Београду, посвећене обележавању седамдесет година од оснивања Музеја, планиран је у оквиру Пратећег програма посебан Догађај – концепт у оквиру концепта – презентација дизајнера недеље и предмета недеље на вебсајту Музеја и на изложби.

Дизајнер недеље, 27. новембар - 3. децембар 2020.

Владислав Тителбах (1847-1925)

Поздрав из Београда (Панорама града. Биста краља Александра. Официрски дом)

Београд, 1897.
Издање Књижаре Велимира Валожића
Цртеж: Владислав Тителбах
Хромолитографија
9,2 x 14,5 cm
Музеј примењене уметности, инв. бр. 23571

Поздрав из Београда (Панорама града. Железничка станица. Народно позориште)

Београд, 1898.
Издање Књижаре Велимира Валожића
Цртеж: Владислав Тителбах
Хромолитографија
9 x 14 cm
Музеј примењене уметности, инв. бр. 23467

Декоративни тањир

Велика Кикинда 1904.
Радионица Уроша Чавића, према нацрту Владислава Тителбаха
Порцелан, боје
Пречник 34,5 cm
Музеј примењене уметности, инв. бр. 9233

Бокал

Велика Кикинда, прва деценија ХХ века
Радионица Уроша Чавића, према нацрту Владислава Тителбаха
Стакло
Висина 35 cm
Музеј примењене уметности, инв. бр. 13311

Владислав Тителбах (1847-1925), један од истакнутијих личности из уметничког и културног живота Србије последње трећине XIX века, илустратор, етнолог и почасни члан Српске краљевске академије. По рођењу Чех, Тителбах се школовао у Прагу, а највећи део свог живота је провео у Србији. Од 1881. био је укључен у пројекат Српског ученог друштва на изради етнографског атласа. Његов илустраторски рад био је изузетно запажен и награђен у оквиру репрезентације Краљевине Србије на великим светским изложбама.

Опус Владислава Тителбаха садржи преко 9.000 акварела, цртежа, скица и графика инспирисаних српским фолклором, националним и митолошким темама. Као популарни предлошци, те илустрације су коришћене у декорацији предмета примењене уметности.

У збиркама Музеја примењене уметности чувају се радови различитих атељеа и радионица који су у својој понуди имали предмете украшене и илустроване према Тителбаховим предлошцима.

Порцелански тањир из Збирке керамике, стакла и порцелана, украшен је према Тителбаховим орнаменталним приказом из средњовековних манастира и представом Вино пије Краљевићу Марко. Декоративни тањир представља рад Прве српске радионице за украшавање порцелана и стакла Уроша Чавића из Велике Кикинде, из 1904. која је највећи сегмент своје делатности заснивала на националним мотивима инспирисаним пре свега Тителбаховим стваралаштвом. Томе у прилог је и један стаклени бокал са представом Стефана Првовенчаног из прве деценије ХХ века, чију декорацију мајстор Чавић налази у истом извору.

У истом контексту треба посматрати и Тителбахове цртеже по којима су изведени мотиви с националном тематиком у штампаним медијима у Србији крајем XIX века – на првим серијама разгледница у Србији, у издању београдске књижаре Велимира Валожића (од 1895. године) и у књизи проф. Владимира Карића Србија, опис земље народа и државе (Београд 1887). Примерак књиге, као и два примерка разгледница, из серија штампаних 1897. и 1898. године, чувају се у колекцијама Збирке фотографије, примењене графике и уметничке опреме књиге.

У време српског националног буђења, Тителбахово дело је имало важну улогу у креирању српског националног идентитета у ширим грађанским слојевима у Србији. Његова дела су данас сврстана у првокласне изворе за тумачење српске визуелне културе и уметности 19. и почетка 20. века.

Дизајнер недеље, 20 - 26. новембар 2020.

Берта Алкалај р. Штајнер (Панчево, 1874 – ?), женска модна кројачица

Венчана хаљина Данице Палигорић

Краљевина Србија, Београд, 1911; кројачки салон Берте Алкалај; свила, перлице, метална нит, вештачко цвеће; тил, машински израђена чипка
дужина: 160 cm (предња), 202 cm (задња)
МПУ, инв. бр. 22891
Поклон Чедомира и Растка Васића из Београда.

Ципеле

1911; кожа, перлице; вез; дужина: 25 cm
МПУ, инв. бр. 22867
Поклон Чедомира и Растка Васића из Београда.

Рукавице

1911; кожа; дужина: 48 cm
МПУ, инв. бр. 22868
Поклон Чедомира и Растка Васића из Београда.

Венчана фотографија Данице Палигорић и Николе Јорговановића са девером

Ниш 1911.

Крајем XIX и почетком XX века потрошачи у Србији желели су да се са својим начином одевања што више приближе европским узорима. За визуелну репрезентацију имовинског статуса појединца у оквиру грађанског културног модела било је веома важно то што је одређена особа себи могла да приушти ексклузивну одећу, израђену специјално за њу код врхунског мајстора.

Због тога су добри мајстори, власници опремљених салона, запошљавали велики број радника. Радили су само за имућније муштерије, а често су одлазили и на усавршавање у иностранство, одакле су доносили знања о новим достигнућима и методама. Међу угледне мајсторе у Београду спадалa је и женска модна кројачица  Берта Алкалај. Била је удата за београдског трговца текстилом Јосифа Алкалаја, а њен кројачки салон налазио се на Теразијама.

Захваљујући популарности коју је уживала међу „госпођама и госпођицама, нарочито из трговачког реда“, Берта Алкалај се појављује као споредни лик у роману Сретена Стојковића На стрампутици (1926). Кроз причу о породици Николе Младеновића, имућног трговца на велико платнарском и памучном робом, роман прати друштвени живот и моду у Београду „на три године пре Светског рата“. У роману, Николине ћерке Нада и Вера шију код Берте балске хаљине „од финог белог фулара на ружичастој свиленој подлози, с ружичастим машнама на раменима и с позлаћеним треперавим појасом о коме су, по тадањој моди висили низови сјајних ‘перла’“. По Стојковићевој причи, „навала“ код Берте била је толика да се „тешко долазило на ред“, а носити хаљину коју је она сашила била је ствар престижа у толикој мери да су „неке таште даме долазиле у искушење да тврде, како им је нова тоалета Бертин посао, мада то не беше случај“.

У збирци Музеја примењене уметности сачувана је свилена венчана хаљина беж боје, с детаљима од машинске чипке, сашивена у кројачком салону Берте Алкалај. Даница Палигорић, ћерка крагујевачког трговца Трифуна Палигорића, носила је ову хаљину на венчању са пешадијским мајором Николом Јорговановићем, у Нишу 1911. године. Осим детаљних података о томе ко је, где и када носио ову хаљину, њена посебна вредност за студије моде у Србији лежи и у чињеници да су уз њу сачувани и неки од модних детаља које је Даница носила на венчању: део невестинског венца (МПУ, инв. бр. 22866), рукавице и ципеле, али и фотографије и друга документа везана за венчање Данице и Николе (позивница за венчање, јеловник на свадбеном ручку, ред игара и др).