ЈЕЛЕНА КРИВОКАПИЋ
Продајнa галеријa „Београд“, Београд, Србија
capeline33@yahoo.com

ПАРАДИГМЕ ОРНАМЕНТАЛНОГ У САВРЕМЕНОЈ СРПСКОЈ УМЕТНОСТИ
THE PARADIGMS OF THE ORNAMENTAL IN CONTEMPORARY SERBIAN ART

Зборник 12/2016 (Музеј примењене уметности), страна 45-54

Категорија чланка: прегледни рад

УДК:
7.02(497.11)”19/20”
7.01

Апстракт:
Истраживање феномена орнаменталног, изван питања стила (Riegl, 1893) или формативне воље у уметности (Gombrich, 1979), а као филозофске категорије по себи, интензивира се на крају XX века кроз бројне теоријске и уметничке праксе. На део амбиција савремене уметности, као и на оживљавање историјске интерпретације орнаменталног с почетка XX века, из данашње перспективе захвално је подсетити кроз једну од филозофских синтагми о „прерасподели чулног“ и Рансијерово тумачење орнаменталног као свеприсутног а „једновременог начела формалне, као уметничке револуције, и начела политичке организације заједничког живота“ (Rancière, 2006). По схватању неколико еминентних филозофа и теоритичара уметности, управо савремене уметничке праксе теже и да свој дискурс артикулишу и прошире у правцу ове тезе и на један сасвим специфичан начин данас поново покушају да актуализују питање орнамента и орнаменталног.
Уметнички радови Боре Иљовског, Слободана Трајковића, Дејана Калуђеровића и Милице Ракић на различите начине експлоатишу ове идејне платформе, а питање орнаменталног дефинишу изван само класичног питања стила или формалне таксономије. Од класичне или дигиталне слике, преко предметне до амбијенталне инсталације, у свакој од ових поетика интегрисано је посебно виђење орнаменталног и стила, као једновремено променљивих, прожимајућих и допуњујућих пластичких, али и идејних категорија које ће тек створити планове за кохабитацију супротстављених визија света. Поред упоредне анализе радова који говоре о променљивом статусу орнаменталног у поетици сваког од ових уметника, кратким освртом ова студија реферише на историјске интерпретације феномена који ће дефинисати и неке кључне естетске и филозофске ставове у уметности XX и XXI века.

Кључне речи:
орнамент, стил, филозофска парадигма орнаменталног, постмодернистичка уметност, Жак Рансијер (Jacques Rancière)

Summary:
By coining syntagm “the distribution of the sensible”, the French philosopher Jacques Rancière refers, from a philosopher's point of view, to the life of the early 20th -century art avant-garde – the distribution of the sensible between politics and art, the omnipresent decorative character of the planarity of depicted signs and its ornamentality, the unstable interweaving of the power of speech and the images, the distribution of the sensible between the fine and decorative arts, etc. However, as a contemporary, he advocates for the recognition of those forms of sensibility in the works of contemporary artists which most convincingly create a redistribution of the sensible as an “equivalent principle of art's 'plastic' revolution and the shared political experience within the community” – reflecting some of the most convincing positions of the modern world and the most mature solutions in the opuses of contemporary art.
The works of Serbian artists – Bora Iljovski, Slobodan Trajković, Dejan Kaluđerović and Milica Rakić – integrate a specific vision of the ornamental and the style, as simultaneously variable, cross-cutting and complementary plastic and ideological categories, but also something that Rancière would designate as the creation and exchange of new "aesthetic acts". This might be the practices that indicate the revival of the spaces in which poetic and political experiences of (common) life gradually intertwine and the formal boundaries of traditional aesthetics are being shifted.

Овде можете преузети PDF чланка (777 KB)